Нехмије Пагаруша

Једном давно, у селу Малишево, смештеном између брда на подручју данашњег Косова, рођена је беба девојчица. Звала се Нехмије, а од самог почетка, њен глас је носио нешто чаробно.

Када је још била мала, певала је по кући. Њен глас је лебдео кроз ваздух као птица која пева у пролеће. Њени суседи су се заустављали да слушају. Чак се и ветар као да је успоравао, само да боље чује њен глас. И њени родитељи су то приметили. Знали су да је добила дар.

Нехмије је волела музику више од свега. Желела је да учи, расте и да својим гласом исприча приче које речи саме не могу да изразе. Када је одрасла, отишла је да студира музику у Београду. Учествовала је у опери, учећи како да достигне високе ноте с јачином, а мекане с осећањем. Али чак и у великом граду, далеко од куће, никада није заборавила ко је и одакле долази.

Вратила се на Косово с јачим гласом него икада и срцем пуним љубави према свом народу. Почела је да изводи албанске народне песме, мешајући их с класичном музиком и својим јединственим стилом. Нико пре ње није чуо нешто слично. Са поносом је носила традиционалне ношње. На сцени је певала о љубави, чежњи, храбрости и лепоти албанске културе.

Њен глас је постао познат широм Југославије, а касније и Европе и света. Људи су је звали „Славуј Косова“, јер када би певала, као да би ноћ била додирнута нечим божанским. Наступала је на концертима широм света: од Сарајева до Париза, од Скопља до Цириха, певала је на многим језицима, али се увек враћала својим коренима.

Нехмије није само певала песме. Испричала је приче. Скупљала је људе заједно. У тишини њен глас је тешио. У радости је био извор весеља. А у болу је подсећао људе ко су. Учинила је да људи буду поносни што су Албанци. Поносни што су Косовари.

Али Нехмијина прича није увек била лака. Била је жена у свету у коме су микрофон често држали мушкарци. Суочавала се с критикама, притисцима и тренуцима сумње. Али никада није дозволила да јој свет ућутка дух. Стојала је усправно, с достојанством и снагом. Једном је рекла: „Глас је дар, али је ништа без душе која га носи.“ А њена душа је била чиста, дубока и непоколебиво поносна.

Чак и после што се повукла са сцене, људи су памтили њене песме. Генерације девојчица су одрастале слушајући њен глас, играјући уз њену музику и учећи њене стихове напамет.

Преминула је 2020. године, али њена музика и даље живи. Када данас прошетате улицама Косова, понекад ћете чути њен глас како свира на радију, одзвања са прозора или се дели на породичним окупљањима. И ако пажљиво слушате, можда ћете осетити како нешто у вашем срцу заигра – исти понос и лепоту које је Нехмије носила цео живот.

Показала је свету да девојка из малог села може постати симбол народа. Да традиција може бити моћна. Да уметност може бити облик отпора. Да музика може лечити.

Аутор: Нев Клементс