Даринка Јеврић

У граду Приштини, где су улице брујале од прича, млада девојка по имену Даринка заљубила се у речи. Није била најгласнија у учионици, али када је писала, њен глас се уздизао. Њене песме су говориле о земљи коју је волела. Писала је о косовским златним пољима, његовим шапутавим рекама и људима који су га звали домом.

Даринка је одрасла и постала песникиња и новинарка, а њене речи су допирале до читалаца у новинама попут Јединства. Али како су године пролазиле, рат је дошао на Косово, и многи њени пријатељи и комшије су отишли, плашећи се насиља. Људи су позивали Даринку да и она оде. „Овде је превише опасно“, говорили су.

Али она је одбила. „Моје место је овде“, инсистирала је. „Ако одем, ко ће памтити наше приче?“

Тако је остала. Чак и када се свет око ње променио, чак и када град који је волела више није свима био дом, Даринка је остала. Писала је песме о земљи, о тузи, о нади – речи које су носиле тежину историје, али и обећање мира.

Неки су је називали храбром. Други су је називали тврдоглавом. Али Даринка је знала истину: поезија је била њен оклоп. Сваким стихом који је написала доказивала је да је љубав према дому јача од страха.

Године су пролазиле, и иако се свет стално мењао, Даринка никада није престајала да пише. Чак и када је била једина која је остала у свом комшилуку, седела је за својим старим дрвеним столом, са оловком у руци, испуњавајући странице лепотом и истином. „Моја глава није драгоценија од главе монахиње“, говорила би. „Остајем јер је ово место где моје речи припадају.“

Када је преминула, грачани су јој одали почаст тако што су библиотеци дали њено име. То је постало место где њене песме и хиљаде других прича живе. Јер их је Даринка Јеврић научила нечему важном: најхрабрија ствар коју човек може да учини јесте да остане уз своју истину – а понекад је та истина написана мастилом.

И зато, кад год видите свеску која чека да буде попуњена, сетите се Даринке: песникиње која је остала, жене која је тугу претворила у песму и која је доказала да чак и у најтежим временима речи могу бити нека врста магије.

Од Ане Владеску