Шоте Галица

Некада давно, у зеленим брдима и великим планинама Косова, живела је девојчица по имену

Шоте, иако јој је право име било Ћериме Радишева. Рођена је у малом селу по имену Радишева. Живот у селу био је једноставан, али људи су били снажни — као и она.

Шоте је била посебна од самог почетка. Њен отац, Халил, био је пресрећан када се родила, након што је имао шест синова. Од малих ногу, Шоте су водили у мушке собе и на окупљања, места где жене ретко залазе. Тамо је пажљиво слушала приче о ратницима и херојима који су бранили албанске земље.

Како је расла, Шоте је свирала чифтељију, традиционални инструмент, и певала песме о храбрости и слободи. Певала је о отпору и о Косову. Њен глас био је јасан и поносан.

Једног дана упознала је храброг младића по имену Азем Галица. Заљубили су се, и када се удала за њега, није постала само супруга — постала је и борац.

Заједно су се Шоте и Азем повукли у планине да се боре за свој народ. Косово су заузеле стране војске, села су горела, куће биле уништене, а породице повређене. Шоте је гледала како јој село гори два пута. Али уместо да побегне, била је храбра и желела је да се бори. И борила се.

Иако се од жена није очекивало да учествују у борбама, Шоте је облачила мушку одећу — не да би се претварала, већ зато што јој је било лакше да се креће и бори раме уз раме са осталима. Желела је да покаже да храброст није само за мушкарце. Била је снажна, паметна и неустрашива. Водила је борце кроз шуме Дренице, Јуника и Луме, помажући свом народу да пружи отпор онима који су их повређивали. Чак је хватала војнике и зле људе!

Али рат није био лак. 1925. године, Шоте је изгубила Азема у борби. Срце јој је било сломљено, али је знала шта треба да уради. Обрисала је сузе, усправила се и преузела Аземово место као команданткиња групе. Борила се са својим пријатељима и никада није одустала од сна о слободном и мирном Косову.

Али чак се и хероји уморе. 1927. године, након година борбе, глади и туге, Шоте је отишла у Фуш-Крују, у нади да ће се одморити и излечити. Бринула је о четворо сирочади — деци погинулих бораца — делећи с њима своју храну и љубав. Писала је писмо краљу Зогу из Албаније тражећи помоћ, али помоћ никада није стигла. Дана 3. јула 1927. године, Шоте Галица је преминула.

Шоте нас подсећа да девојчице могу бити ратнице, да љубав према народу може бити јача од страха, и да је понекад најмоћнија ствар коју можемо учинити — устати за оно што је исправно, чак и ако стојимо сами.

Ауторка: Вероника Хибер